Neumorno treperi lišće
razigranih breza.
Sunce doziva pesmu
u parkovima zaspalih ptica.
Nemam sna zbog
tuđeg gorkog reza
lutam kao pas lutalica.

U duši skrivam teško
breme života,
starog ognjišta
i kuće, krova,
kako i gde ću novo
gnezdo sviti.
Teški su, preteški
grobovi pradedova,
a šta će, a šta će
s našom decom biti?

Mesec sablasno tone
u zvezdanom prostranstvu,
ispijam gorku čašu
života žedan,
proteran sa svog ognjišta,
lutam po izgnanstvu,
bio sam skroman i srećan,
postadoh jadan i bedan.