U duši mojoj
nemir se budi,
jutro se raduje
rađanju dana,
a život sve manje
radosti nudi,
srce još pati
od starih rana.

Dok mirno pišem.
delić istine,
pesma je moja
tugom satkana,
oči gledaju
senke sudbine,
nad kojom zjape
ralje bezdana.

Jutro se raduje
željama našim,
u ovom vremenu
prljavih svesti,
zbog čega eto,
i sam se plašim,
rđava semena
sramne obesti.