Bespućem mutnim
nervozno skitam,
grudi se stežu,
srce uzdiše,
kuda da krenem
sam sebe pitam,
svud samo ponori
i ništa više.

Jecaju ognjišta,
izgubljena mladost,
sevaju munje,
kuršuma kiše,
kuda da krenem,
bolno se pitam,
svuda su ponori
i ništa više.

Zašto na mene
neman kidiše?
Kojoj to uhodi
i zašto smetam?
Zašto se oblak
nadamnom njiše
dok tihim korakom
nečujno šetam?