Sa žudnjom čekaše ratnike što stižu,
da li će predaka sačuvati pramen
dok kroz pustoš suru kao mravi gmižu,
a na kraju život pretaču u kamen.

Razorena sela, krovovi se njišu,
a vetar raznosi miris od pepela,
dok starci u bolu ječe i uzdišu
kad umesto pesme slušaju opela.

Ni u krčmi više vino se ne toči,
nit osmeha ima što se šalje dragom,
kad sa tugom sužnju zatvaraju oči
devojke u crnom neizmernom snagom.

Surovost će svoju vreme da izbriše
kao vetar maglu što guta u letu,
a pesniku osta stihove da piše
da poseje razum nekom drugom svetu.